21.Vek, doba poslednje tehnologije, društvenih mreža, virtuelne egzotike sa HD i HQ tehnologijom, dostupnošću informacija sa drugih kontinenata sa kojih je nekada trebalo da se mesecima plovidbe po uzburkanim morima i okeanima pređe da bi se saznalo nešto novo. Danas se taj problem rešava samo jednim klikom na mišu vašeg računara i ceo svet je pred vama. Sve sija, sve blješti i odaje lažno pouzdanje ljudske superiornosti i moći sadašnjice u kojoj živimo.
Tako iskreirani po svojim ličnim željama i prohtevima postajemo stanovnici „oaze“ lagodnosti, dostupnosti i neuskraćenosti. Zavedeni „harmonijom“ gradske vreve i svetlima velikoga grada prošaranim prkosnim neboderima i Super, Extra, Big Marketima gde potrebu za hranom, kao osnovnim izvorom života, rešavamo laganom šetnjom kroz lavirinte izgrađenih od rafova na kojima se apsolutno nalazi sve što nam je potrebno da zadovoljimo svoje hranidbene potrebe i ugodimo našem telu. Nakon „shopping-a“, valjala bi neka zanimljiva Reality Show emisija, posle napornog dana provedenog za stolom i računarom.
I tako u krug. Okupirani monotonijom, zavisnici televizijskih sapunica i savremenog načina života, gubimo onu iskonsku sposobnost življenja. Jednostavno, postajemo neka nova evoluirana vrsta ljudi koja je ovakvim načinom života i ličnom selekcijom eleminisala određene gene i počupala sopstvene korene, otiskujući se bujicom savremenog doba.
Da li smo zaista zaboravili ko smo i šta smo? Da li je ovo samo jedan od onih loših snova, nakon kojeg se probudimo i kažemo „Dobro je“. Po svemu sudeći, ne radi se ni o snu, ni o bajci koja počinje negativnim likom koji na kraju dobrotom pozitivnog lika bude pobeđen, već jednostavno o realnoj situaciji današnjeg ljudskog društva. Može li čovek ipak reći NE ovakvom načinu života i može li biti toliko mudar da iz nekog drugog ugla sagleda gde se zaista nalazi i uvidi da li je to onaj iskonski život koji treba živeti.
Svedoci smo da se za noć, sve može promeniti. Ušuškani smirajem januarskog dana, utonuvši u san posle neke poslastice iz „Fast Food-a“, budimo se ujutru sa mećavom, zatečeni i prestravljeni prizorima prirode koja se malo poigrala sa čovekom samo da mu da do znanja, da je i pored svoje „superiornosti“ zaista mali i da čini zrno peska na dnu mora. Da li i onda ona dustupnost „lakom“ životu biva prisutna ? Kako se sada izboriti i pokrenuti onaj skriveni instikt za preživljavanjem i životu u skladu sa prirodom i njenim zakonima. Naviknuti da sve obavljamo pritiskom na dugme sa što manje angažovanosti svojih motoričkih sposobnosti, upadamo u paniku i krizu čekajući da se sve samo od sebe okonča ili se oslanjajući na nekog drugog da pritekne u pomoć. Tako oslonjeni na nekoga, ceo život hodamo u ubeđenju da će tako zauvek i ostati i da način savremenog življenja, nema ništa loše. Možda jedina zamerka može biti što se dve televizijske sapunice ili dva reality show-a poklapaju u istom terminu na dve različite televizijske stanice, od sto mogućih kanala.
“Prava šteta, zar ne? „.
Nekada je život ljudi imao drugačiji smisao. Čovek je bio aktivniji, organizovaniji, spretniji , mudriji i predvidljiviji. Selo, kao njegov jedini dom, bilo je stecište kulture, običaja i tradicije koji su se prenosili sa kolena na koleno i u amanet da će se negovati i čuvati.
Da li danas taj amanet i dalje važi?
Okupirani aktivnostima modernog doba zaboravismo na sebe i na svoje korene. A deca? Šta je sa tim najvećim blagom i najvrednijim resursom koji može postojati.Jesu li ta deca ovog savremenog doba, upravo generacije kojima su stavljeni okovi sadašnjice i potpune virtuozne domestifikacije , zatvoreni u četiri zida u kojima se odigrava čitav njihov rast i razvoj uz sliku i zvuk savremenog sokoćala. Da li su takva deca srećna i zadovoljna svojim detinjstvom? Odgovor na to pitanje moglo bi se jednostavno doneti poređenjem sa pticom koju bi smo uzeli iz prirode i stavili u kavez, a pritom joj obezbedili najkvalitetnije zrnevlje. Da li bi i onda njena pesma imala isti ton? Da li je sločajnost što deca u urbanim sredinama imaju izražen viši stepen deformiteta kičmenog stuba, grudnog koša, pojavu ravnih tabana, povećani stepen gojaznosti, a o alergijama i pojavama dijabetesa i da ne pričamo.Česta je anegdota naših starih o specijalitetu sa sela zvanom „Hled i mast“ ili „Hleb i pekmez“, gde prilikom konzumiranja ove poslastice u zaigranosti sa drugom decom u seoskom dvorištu, uvek ono gornje parče sa namazom padne u prašinu onda kada je zalogaj najslađi. No , mnogi po tom pitanju, nisu ni marili, podigli bi parče i nastavili dalje. Da li se i današnja deca susreću sa ovakvom zabavom kakvu su nekada naši roditelji, bake i deke imali, kada su im igrališta bila livade, igraonice- brda i gore, poslastičarnice – kuhinje u kojima se spremalo zdravlje, muzika- cvrkut ptica, a igrana serija – slika prirode, uživo.
Da li sada na kratko možemo zastati i zapitati se, da li je čoveku u prirodi da hoda asfaltom, da se u sivilu urbanih naselja rađa i živi zakonima automatizovanosti i potpune prirodne degradiranosti . Može li čovek kao najinteligentnije biće kome su sva čula podjednako razvijena, progledati i videti put kojim je do sada hodao, čuti zov prirode koji ga zove, osetiti miris pokošenog sena i tek izvađene pogače iz rerne , okusiti sočne plodove koje je zemlja dala u čast onome ko je nad njom znoj prolivao i prepoznati prijateljski poziv onih koji su na selu još ostali i koji žive u skladu sa prirodom. Može li čovek pobediti sebe i ponovo prelistati album starih uspomena njegovih predaka kojeg je negde zaturio u trci sa svojom senkom od koje ne može pobeći i čežnjom da bude ono što nije. Može li se korov sa zapuštenih njiva očistiti , mogu li napuštena seoska domaćinsta ponovo oživeti, voćnjaci i vinogradi orezati, a kuće zdravom i rumenom decom napuniti, pitanje je na koje odgovor ne može biti iskazan rečima, već jedino delom onih koji ovo budu krajnje ozbiljno shvatili.
Poznato je da uspomene, boje, mirisi i ukusi iz detinjstva ostaju do kraja života u ljudskoj podsvesti , kao trajno bogatstvo naše ličnosti. Omogućimo deci da odrastu kao njihovi preci, ne preskačući najlepši period svog života, neka amanet naših starih za očuvanjem vere, običaja, kulture i tradicije i dalje bude prebacivan sa kolena na koleno, kao što u pesmi Jovana Jovanovića Zmaja ded“ unuku, a otac sinu kaže :
„Gde ja stadoh — ti ćeš poći!
Što ne mogoh — ti ćeš moći!
Kud ja nisam — ti ćeš doći!
Što ja počeh — ti produži!
Još smo dužni — ti oduži!

Tekst preuzet sa sajta   www.zdravasrbija.com